SAMO SKOČI

Jer jedino to možeš.

Povratak u P. obeležila je Žmuova dvodnevna glavobolja, moje lake vrtoglavice i Olgino pakovanje kofera za Nemačku.

Odjednom – septembar. Polazak u školu, završetak školovanja, razmišljanja o tome koliko je nemoguće zaposliti se u ovoj zemlji, drva, zimnica, povratak u realnost. Dvosatna nervoza. A onda – otrežnjenje: pa tvoja stvarnost nije ista kao stvarnost drugih ljudi. Vrati se u svoj život i u svoj dom. Zanemari sve ostalo.

Evo šta mi se desilo prošle nedelje. Ronila sam, i to tako što mi je samo glava bila pod vodom, a telo na površini. Dakle, definitivno moram da počnem da trčim. Okrenuo me je talas u plićaku i so ogulila grlo – Žmu se raspametio da mu se žena ne udavi u pola metra dubine. Plivala paralelno sa obalom – jer ne smem “u duboko”. Izgorela pod suncobranom. Pročitala samo jednu knjigu. Popili po čašicu neke grčke rakije. Leteli paraglajdingom. (A Žmu se boji visine). Dali čitavo bogatstvo na poklone i suvenire: “A lot of presents!”, kaže prodavac.

“A lot of friends! And a big family!”, kažemo Žmu i ja uglas.

Desilo se još nešto: držali smo se za ruke na obali Jonskog mora. Desilo se.

Deset godina ranije. Piko i ja šetamo kamenom stazicom na Vidu i ja se šepurim svojom mladošću  i svojom zaljubljenošću u Žmua. Tad nije Žmu, tad je samo Oziris, vojni gimnazijalac koji me ne primećuje i ljubi neke druge devojke u Beogradu ili u P. Piko i ja šetamo kamenom stazicom na Vidu i ja kažem kako bi nam dobro došle olovka i gumica za brisanje. Gumicom da obrišemo onu drugu, olovkom da docrtamo svoju simpatiju. Piko i ja šetamo kamenom stazicom na Vidu, držimo se za ruke i verujemo da će jednom to i da se desi. Držanje za ruke na obali Jonskog mora sa onim koga voliš.

Desilo se.

Deset godina kasnije. Ali desilo se.

Deset godina kasnije. Vratila sam se kući i obradovala našem domu. Raspakovala se tek dan kasnije. Pokušala da ne uskočim odmah u svoj prebrzi ritam – ali skočila sam.

Jedan telefonski poziv može da ti promeni život, rekla je Olga. Mene je zakotrljao poput talasa na obali Lefkade kada je rekla da putuje za tri dana. Zakotrljao, okrenuo i ogrebao grlo, celom dužinom.

Između sladoleda i piva, Nora je rekla: “Ovo nije rastanak”. U pravu je. U vreme fejsbuka, vibera, skajpa i avionskih letova, možemo li se ikad rastati? Ne dok smo dušama vezani. (Verujem  u to celim bićem, ali jedva pustim Olgu iz zagrljaja).

Izlazim iz kafića i ostavljam Olgu i Noru za sobom. U sekundi ubedim sebe da će godina brzo da prođe. Da je to Olgina prilika. Da je to povoljan vetar za njen let.

Negde kod starog “Beka” izgradim novu životnu teoriju i filozofiju (sveže okupana grčkom vodom, razume se). Svi veliki koraci u životu su trčanje ka ivici. I skok. Svi veliki životni uspesi su trčanje ka ivici i skok – kad je vetar povoljan. Ono što usledi je let. Posmatranje sveta oko nas. Udisanje. Smeh. Izdisanje. Smeh. Nerazmišljanje. Glava ispunjena nebom. Gospodarenje putevima,  drvećem, sobom. Za neke od nas skočiti znači pobediti sebe ili pobediti svoje strahove. Za neke znači iskoristiti povoljan vetar. Za neke znači slobodu. Za mene je značilo izazov. Nešto što se mora. (Čak i kad me je vetar vukao nazad, nagovarajući me da ipak ne skačem). U papučama, sa vetrom jačim od sebe, na uplašenom engleskom, odvojila sam se od litice. Poletela.

Odjednom, deset godina kasnije, u vazduhu iznad Jonskog mora, opet sam čula istu rečenicu: “I’m going where the wind is blowing.”

Nasmešim se. Eto ga zaokruženje. Jonsko, decenijsko, prijateljsko. Pravi podsetnik i uputstvo za život: kad osetiš da treba, samo skoči. Pusti da te vetar nosi. Jer jedino to možeš.

To, i da uživaš u letu. A kad sletiš, da imaš s kim da se držiš za ruke. 

Držanje za ruke je isto mnogo bitno.

Fotografije: Srbijanka Stanković
Izvor: Blacksheep.rs