PARADIRANJE

Važno je zvati se Putin.

Znala sam da nešto nije u redu kad sam shvatila da mi je čudno da čujem smeh ljudi na ulici i u prevozu. Provela sam nedelju dana u neprekidnom čitanju i pisanju. Kažem, neprekidnom. Mislim, neprekidnom. Ta epizoda se astrološki završila. Kroz filološko trnje do zvezda, rekla sam. Šta sad da radim, pomislila sam.

Već godinu dana sebi govorim: Kad ovo prođe, kad se ovo završi, onda ću…

Podugačak spisak mi je pokucao na vrata.

Ne znam koju knjigu pre da pročitam. Koji film da odgledam. S kim ću prvo kafu da popijem. Kad da pravim za kumove pohovane diplomske palačinke.

Uz sav optimizam i opuštenost, sada kada sam i to fakultetsko poglavlje zatvorila, pitam se kako je ljudima koji sve vreme paniče i koračaju sa pesimizmom na leđima. Meni je zasmetalo što mi je smeh devojaka u prevozu bio čudan pola minuta. A nije mi zasmetao smeh, već to što tri dana nisam izašla iz kuće i vodila normalan razgovor sa drugim ljudskim bićem.

Imala sam celu nedelju da zaokružim studentsku priču na beogradskom asfaltu (i blatu). Počela sam sa izležavanjem u najboljem mogućem društvu za izležavanje, mojom Dr House sestrom. Leškarenje i identične, student-obroke trebalo je nečim posebno začiniti. A najbolje je začiniti dane prijateljima i ljubavlju.

Odjedanput, Beograd mi se razbaškario u pogledu. Sa svojim divnim saobraćajem i sa još divnijom blokadom saobraćaja u četvrtak. Prvo, pešačenje od Autokomande do Ušća i sladoled na Zelenjaku. Onda, blato u parku kod SIV-a i provala oblaka. Apu je rekla: “Ao, sad mi je krivo što nisam Putin! Da me lepo dovezu k’o čoveka do bine i da imam najbolji pogled na vojsku!”

Nijedna kiša i nikakva gužva nisu mogli da nas spreče da gledamo paradu. Ispostavilo se da sve na ovom svetu može zaseniti jedan Žmuov osmeh sa BVP-a (borbeno vozilo pešadije).

Možda za dvadeset ili trideset godina budemo svesni da smo prisustvovali istorijskom događaju svetskih razmera, ali sada mogu samo da mislim na to kako me je spazio u publici. I eto istorijskog trenutka!

Posle kosmičkih i istorijskih trenutaka, obično uslede oni “obični”, ljudski dani. Počinju otvaranjem radne knjižice i šetnjom u hodniku Biroa za zapošljavanje. Ali kao i svaki drugi dani, i ovi imaju svoje sunce, kišu, provalu oblaka i Putina. Samo je potrebno videti ih.

Nekad je lepota trenutka očigledna, kao čestitka profesora na diplomiranju. Nekad se čini da je nemoguće primetiti je, kao što je naivno očekivati da te u obezličenoj masi ljudi Žmu prepozna sa BVP-a. Ali kad se takvi trenuci dese, kad zablistaju u moru “običnih”, shvatimo da sve vreme plivamo u jedinstvenom okeanu.

I tad više nije važno zvati se Putin. 

Važno je podignute glave paradirati. Stvarati sopstvenu istoriju. Dan za danom.

Fotografije: www.pinterest.com

Izvor: Blacksheep.rs

MATURA NAD MATURAMA

Počela sam da pripremam diplomski rad. I sebe za to čuveno diplomiranje. Na kraju, nakon svih ovih godina, nezaustavljivo sam jurila ka početku, prema prvoj godini i Narodnoj književnosti. Prema svojim korenima.

Od svih dela srpske i svetske književnosti odabrala sam svoju porodicu. Umesto diplomskog rada pripremam folklorni projekat: vraćam se sa svojom bakom u njeno detinjstvo i mladost i sve beležim Žmuovom kamerom.

Nije nam nepoznata procedura, već smo se “snimale” na prvoj godini, ali ona opet ima tremu. Kad završimo kaže kako je bila uznemirena. “Ćerko, popila sam lekovi da se smirim. Ali ispalo je super, je l’ da?”

Smeškam se, mislim koliko li je kamera za nju svetsko čudo i ne mogu da shvatim odakle trema i strah. “Sad je ispalo bolje nego prošli put”, kaže. “Sad ima da bude deset plus! Nije ovo običan ispit, nego završno, gotovo! I uvek ćeš da se sećaš na babu! Uvek ćeš da imaš uspomenu!”

Ja ću i bez toga da te pamtim, kažem.

“Znam, al’ ovako je, ćerko, još lepše.”

Gledamo slike. Tražimo koje ćemo da uključimo u rad. Nema ih mnogo. Cela dva albuma crno – belih fotografija. “Gle ga moj otac! Je l’ ćeš i to da ubaciš? Eee, i moji roditelji da izađu na to tvoje. I za njih da čuju ljudi.”

Priča mi, a ja ne mogu da se otmem od lepote gole jednostavnosti života. Ne mogu da ne mislim na to kako će moja deca moći  da je vide i kad mene bude bilo i kako će moći da čuju nešto o svojim prababama i pradedama, čukunbabama i čukundedama. Mislim kako sam naterala slike da progovore i kako su ti neki davni ljudi ipak sada živi – kako su išetali iz zaborava zauvek.

Unapred sam ponosna. Unazad postojim. Ona je unazad ponosna, a unapred se seća. Preslišava se šta još može da mi kaže, da li možda neku pesmu da mi otpeva, mora da joj je nešto promaklo.

A meni se čini sve kao da sam uzburkala neku mirnu vodu. Probudila sam u njoj neka davna vremena, oživela joj roditelje, stričeve, braću, sestre, babe i dede. Opet je u svom dvorištu petogodišnja devojčica koja traži od Bugara da joj daju malo pasulja. Opet ustaje sa prvim suncem da vodi ovce na ispašu. Ponovo je umesila svoj prvi hleb. Veze košulju za sebe i plete čarape za mladoženju koji samo što nije došao. Pomalo se nada da će za nju da pita, da će da je traži od njenog oca. Cele joj jeseni stižu njegova pisma iz vojske bez obećanja.

Ispraća novembar gledajući u mantil moga dede, čoveka kog prvi put vidi u životu. “A on bio lep, visok, pa obuk’o taj mantil! Pravi građanin! Nisam ni znala da je doš’o mene da traži.”

Nije znala, al’ je po nju došao, našao je i odveo. Izašla je u venčanoj haljini iz očeve kuće i u njoj ostavila ljubavna pisma bez obećanja.

Odjednom, nije više moja baba, dedina supruga, majka moje majke. Odjednom, ona je samo to: dvadesetjednogodišnjakinja koja se udaje. Koja više nije devojka, a još nije žena, nego negde između, na putu od svoje rodne kuće do kapije. Pod velom.

Pitam se da l’ je tada mogla da zna šta je sve ispred nje. Pitam se da l’ joj je sve to bilo dovoljno. I mislim kako nema jednostavnih priča, koliko god jednostavan život bio. I mislim kako nema malih ljudi, ni malih života, sve dok ima onog koji će o tome da priča.

Pitam se koje to stvari i ljude prećutimo. Da l’ išta stvarno zapamtimo? Da l’ sve stvarno zaboravimo?

“Mojoj majci umesto maturske slike u izlogu”, na tu pesmu mislim celo veče. Jer posle ove diplome koja mi sigurno ne obećava posao, ostaće mi ovakav diplomski rad.

Pravim svoj vremeplov i spremam se da položim maturu nad svim maturama. Opet rastem. Ovog puta u dubinu. Jačam svoje korene. Zbog grana koje tek treba da se razviju i naprave sebi hladovinu.

Fotografije: www.pinterest.com

Izvor: Blacksheep.rs