Aska i Žmu u epizodi: Nesavršena pegla u rukama
savršene žene. U naučno-fantastičnoj verziji priče džinovska pegla mi zvoni na
vrata i kaže kako nema smisla što olajavam peglanje na Internetu toliko dugo.
Toliko dugo?
U trenutku shvatim da
je prošla cela godina. Ne napravim filozofiju od toga. Već sam deset puta imala
svoje retrospektive. Nema smisla da se ponavljam. Ali ima smisla da pogledam
napred i da vidim šta vidim: godine počinju da liče jedna na drugu.
Protekla nedelja je
prošla u znaku mini nostalgije za srednjom školom, prvim brucoškim danima i
onim naivnim godinama koje uopšte nisu bile toliko naivne. Žmu je konačno
zamenio vodu u akvarijumu i počupao skoro sve biljke iz korena. Akvarijum od
sto osamdeset litara je sada ponovo ukras u našoj dnevnoj sobi. U njemu pliva
preko trideset kraljevskih neonki. Od jednog zida do drugog. Od jednog zida do
drugog. Od jednog zida do drugog.
Ribice, kako je vama
dobro!
Jesmo li Žmu i ja
odrasli sad kad imamo akvarijum od 180l sa trideset kraljevskih neonki koji
stoji u uglu naše dnevne sobe? Jesmo li odrasli sad kad imamo naš dnevni
boravak? Jesmo li odrasli sad kad nismo u iznajmljenom stanu kod Đerma, u sobi
koja je i dnevni boravak i soba za spavanje, u kojoj se nalazi akvarijum od
četiri litra u kome plivaju dve kraljevske neonke?
Jesmo li odrasli samo
zato što više nemamo dvadeset godina već trideset akvarijumskih ribica?
Jesmo li odrasli zato
što smo napunili devet zajedničkih godina ili je to dokaz da ćemo ostariti
zajedno kao deca?
Kada sam bila dete,
volela sam da zamišljam kako negde u svetu postoji još neka devojčica koja isto
kao ja živi. Neko kome se dešavaju iste stvari kao meni. Neko ko ima isto
toliko novaca za džeparac, neko ko isto uči, misli i oseća. Bilo je to nešto
poput moje nezrele varijante Pavićevih dvojnika. Uvek mi je bilo zanimljivo da
mislim da postoji neko ko je meni sličan.
Jutros sam se probudila
i shvatila da me takve stvari više ne zanimaju. Nije sad ovo uvod u ono
trabunjanje kako smo svi mi jednistveni primerci na ovom svetu. Ovo je prosto
moje interesovanje za sve one ljude koji žive drugačije od mene. Za sve one
različitosti koje se prvo ogledaju u problemima, pa onda i u onim divnim,
predivnim trenucima.
Ponedeljak me je
probudio i pokazao da svi moji prijatelji nose različite svetove na svojim
plećima. Paša i moja dr House sestra proslavili su prvi bračni rođendan uz
zajedničku večeru. Džordžov tata je seo na avion i otišao na drugu stranu sveta
da radi. Pravnicu su pritisli papiri i prekovremeni rad. Piko je čitala
“Lolitu” i divila se rođendanu Džimija Hendriksa. Olga je pošla u novu školu,
1700 km od kuće. Nora je čuvala sestrića Vasu. Mlata se vratila na posao. Apu
je prespavala dan posle naporne smene. Ilijina mama je gledala sina kako se
prvi put kupa u morskom plićaku.
Ujak je spavao
zadovoljnim snom jednog apsolventa dok ga nije probudilo nezadovoljno zvono mog
zaposlenog kuma – privatnika. Žmu i ja smo postali ujak i ujna. Istog dana se
porodila žena njegovog kolege. Jedan dan nam je doneo njih četvoro koji su
zauvek postali roditelji.
Možda se te godine koje
prete da liče jedna na drugu baš ovako podnose? Svaki dan je drugačiji.
Moguće je: Kako svako
drugačije gleda u svoj prazan novčanik da tako različito i u nebo gleda.
Нема коментара:
Постави коментар