Žmu gleda Džejmija
Olivera, ja čitam „Rat i mir“. Definicija sreće.
A na fejsbuku knjiški
rat.
Prošle nedelje
pomahnitaše na društvenim mrežama sa svojim top listama pročitanih knjiga.
Ispade da se u Srbiji najviše čitaju remek – dela, da svi obožavaju ceo Andrićev
opus i da ih je za vjeki vjekova obeležila „Ana Karenjina“. „Zločin i kaznu“ ne
smem da pomenem, izlizaše ime Dostojevski.
Pobuna. Šta da vam
kažem, pobuna! Posle silnih nominacija (Bože, što mi volimo kad nas za nešto
nominuju, kao da će nam Oskara dati) i posle fantastičnih „top ten“, usledilo
je još urnebesnije tumačenje ovog fenomena. Uglavnom nije izlazilo iz okvira
mog prvog pasusa. Neko je shvatio da treba samo da ga nominuju, pa da prekuca
spisak lektire u fejsbuk status. Onda da nominuje deset ljudi koji će slično da
postupe i onda da se svi zajedno šepurimo pameću i načitanošću. Zapitam se jesu
li ti ljudi nešto posle srednje škole uopšte čitali. Hm. Da.
Nekako im je svima
promaklo ono da to treba da bude deset knjiga koje su u nama ostavile TRAGA.
(Da jesu, znali bi gde treba zarez i veliko slovo da stave).
Nominovana sam.
Nominovala me je devojka za koju pouzdano znam da čita i da voli da čita (još
bitnije). Zato sam i pristala na izazov.
Evo kako je to
izgledalo. Posle divljenja njenoj listi, prekopirala onaj deo na engleskom i
ukucala broj 1. Koje knjige su uticale na mene? U početku je bilo lako.
1. Mali
Princ (Mali Princ je Leova mama koja sa osmehom gleda u ružino trnje; Mali
Princ je ispit iz književnosti za decu kad od uzbuđenja ne mogu ničega da se
setim; Mali Princ je jedno subotnje veče u P. Žmu i ja ležimo na njegovom uskom
momačkom krevetu, došao je za vikend kući, leži pored mene na stomaku i na
smenu čitamo poglavlje po poglavlje na glas, imamo po osamnaest godina).
2. Ex
Ponto (Soba žutih zidova i moje dobrovoljno izgnanstvo u neke druge svetove,
opsesivno sedamnaestogodišnje podvlačenje rečenica koje su „moje“ završavava se
sa išaranom knjigom i cigaretom oko 2h ujutro, dok svi u kući spavaju. I tako
cele godine).
3. Tvrđava
(Prvo čitanje nedovršeno. Jedan od onih strahova da će sve nestati kad zatvoriš
korice knjige posle kraja i želja da se to nikako ne desi. Knjiga zbog koje sam
počela da volim ime Tijana. Knjiga koja mi je rekla da su kineski zidovi kojim
opasamo svoj svet dobri samo ako je unutar njih ljubav).
4. Vilet
(Imam petnaest godina i dan pred prijemni ispit vraćam knjigu u biblioteku.
Apsolutno zaražena sestrama Bronte shvatam da je to poslednja, i da nema više.
Pitam se zašto nisu pisale još. I šta ću ja sad da čitam, ovako bespogovorno
zaljubljena u englesku književnost).
5. Spletkarenje
sa sopstvenom dušom (Remek – delo moga odrastanja i srastanja u grčkoj
mitologiji. Ispisane stranice, docrtavanje i podcrtavanje. CITATomanija.
Uranjanje u ljubav, u sveto trojstvo ljubavnog trougla. Uranjanje u more,
zaljubljivanje u Grčku. Preplitanje Oziris – Vasilis – Oziris – Vasilis. Knjiga
– dnevnik. Osam puta pročitana u šest godina. Bordo. Wish you were here).
6. Olovka
piše srcem (Zato što nije književno delo, već genijalno delo od dečijih bisera.
Zato što možeš samo da se smeješ i da rasteš dok čitaš „kako raste pamet“ čija
„olovka piše srcem“).
7. Don
Kihot (Smejem se i plačem zbog njegove lucidnosti. Tu smo negde, čovek poludeo
zbog mnogo pročitanih knjiga. Najlepša desetka na fakultetu).
8. Male
žene (Opet detinjstvo, ružičaste korice i nasmejana ženska lica; tek posle se
setim da sam tu mogla da stavim „Pet prijatelja“ ili genijalnog „Hajduka“ – sve
delove).
9. Krležin
dnevnik (Spoznaja da Krleža nije samo ozbiljni čičica koji me proganja u
snovima pred ispitni rok; Stranice koje su me iz 2010. preselile u 1915. Dugo
se dvoumim da li da stavim bilo koju knjigu Perl Bak na njegovo mesto. Perl Bak
me je preselila iz osnovne u srednju školu, iz Jugoslavije u Kinu i Indiju).
10. Poezija
Mike Antića (Od plavog čuperka do sedog čuperka, i posle. Jer je svaka njegova
pesma – besmrtna pesma).
Posle deset naslova
čini mi se da je lista nedovršena. Nekako to nije to. Ali takva su pravila.
Ostavljam tih deset. Sledi nominacija. U sebi čujem ono grandovsko „dalje ide,
dalje ide“ i umirem od smeha. Označavam ljude za koje sigurno znam da čitaju. Želim
da vidim njihove liste, jer želim da znam šta ih je obeležilo. Čije misli. Čije
rečenice.
Kad vidim listu
Džordžove mame preplavi me osećaj sreće – jer vidim da se setila svega onog što
ja nisam. Vidim i ono: prijatelj se po knjizi poznaje. Iz njenog spiska
stidljivo doturenog u moje sanduče smešile su mi se iste godine odrastanja.
Ajše je, kao i uvek,
imala uvod i opravdanje pred svetom zašto to radi. Opet vidim: volimo iste
knjige. Opet vidim: deset je malo za naš spisak.
Bordo je spletkarila sa
knjigama i dušom. Vratila me u „jedan od onih života“.
Najzanimljivije mi je
bilo da pogledam one liste sa kojih sam pročitala 60% (i kopkalo me kad ću
preostalih 40). Spiskove za lektiru uredno sam preskakala kad bih videla ispod
čijih imena stoje. Daj Bože da smo sve to pročitali. Svet bi bio divno mesto.
Ne znam dokle će ovo
„nominovanje“ da traje. Možda dovoljno da izazove nekog da stvarno pročita neku
knjigu.
Нема коментара:
Постави коментар