Mama i tata su juče
proslavili dvadeset osam godina u braku. Dobro. Nije to baš bila proslava.
Ustali su, kao i uvek, negde pre šest ujutro. Da zajedno popiju kafu. Onda je
ona otišla na posao, na celodnevni popis, a on u svoju radionicu, opet na celodnevni
rad. Nije bilo torte, svećica, niti romantične večere u holivudskom smislu. Ali
je jedno sigurno: bilo je i još uvek ima ljubavi.
Ja sam jedna od retkih koja je prvi put čula
roditelje da se raspravljaju negde sa svojih sedamnaest. I to je bilo zbog neke
trke-frke koju smo brat i ja napravili sa muzičkim stubom pola sata pre početka
sestrinog rođendana. Da tata nije popravio stvar, moja Dr House sestra bi
pokrenula bunu protiv dahija. Jasno je da je bilo napeto.
Kada sam bila dete
mislila sam kako o svojim roditeljima znam skoro sve. Moguće je i da sam
stvarno znala. Znala sam sve ono što sam o njima izmislila, nadogradila u
svojoj dečjoj svesti. Sada znam mnogo više, a opet, sigurnije nego ikad mogu da
kažem da tako malo znam. Ali znati ljude – to je tako nebitno kada ih osećaš,
zar ne?
Kada sam ušla u
fantastično buntovničke srednjoškolske godine zadirkivala sam ih zbog brojnih
godišnjica i datuma koje obeležavaju. “Ko će sve to da vam popamti?”, govorila
sam. A onda sam se zaljubila. U Žmua. Da. Pa su trenuci počeli da se grle sa
datumima. Tad i tad me je pogledao tako da sam znala da je to to. Tad i tad sam
napisala prvu pesmu za njega. Tad i tad mi je rekao da smo samo prijatelji. Tad
i tad se predomislila budala – ja sam žena njegovog života. Tad i tad smo se
prvi put poljubili. Tad i tad smo prvi put. Tad i tad mi je poklonio svoju prvu
slikovnicu iz detinjstva. Tad i tad sam prvi put prespavala kod njega. Tad i
tad sam drhtala na njegovoj zakletvi. Tad i tad smo slavili prvi uslov. Tad i tad
smo prvi put išli zajedno na more. Tad i tad me je zaprosio. Tad i tad smo
rekli “Da”. Tad i tad smo prvi put zajedno krečili. Tad i tad…
Vi čitate prethodni
pasus bez vremenskih odrednica, a ja sa datumom, satnicom i minutažom.
Valjda se u tim vezama
ljubavnim vreme posebno meri. Sat postane posebna sprava. Nešto kao kompas –
uvek pokaže na ono drugo.
Te datume ne
obeležavamo, ne slavimo, možda ih se i ne setimo svake godine, ali na onom
posebnom kalendaru stalno svetle.
Kada dođu deca, te
mini-godišnjice zamene dečji rođendani, prvi zubići, prve reči i prvi koraci.
Srećni su oni koji pored te miline, s vremena na vreme, obrišu prašinu sa
zajedničkog kompasa. Oni koji ne zaborave da te nove ljubavi, velike, potpuno
drugačije, ne bi bilo bez one prve. Pa žive tako da su svojoj deci roditelji, a
jedno drugom i dalje stidljivi srednjoškolci koji se vole. (A ne obrnuto: deci
“drugari”, a jedno drugom mama ili tata).
Šta pokušavam da kažem?
Kad je mojim
roditeljima, pored svih ratova, inflacija, sankcija i čudesa uspelo da u svojoj
ljubavi odrastu i da sačuvaju nas troje – zašto ne bismo uspeli svi? Ne znam jesu
li oni super-heroji ili smo mi super-kukavice, ali moram da vas razočaram:
“ljubav je zakon”.
I kad si skeptik, i kad
si cinik, i kad si objektivan, i kad si realan, i kad si depresivan, i kad si
negativan, i kad si ironičan, i kad si bolestan, i kad si razočaran, i kad mrziš patetiku, i kad mrziš
sladunjavost, i kad mrziš – Ljubav je zakon.
Ako mi ne verujete,
pogledajte u svoj kompas.
Нема коментара:
Постави коментар