Pišem vam sa
švedsko-norveške granice, negde između Ibzena i Strindberga. Ispitni rok se
pretvorio u rok trajanja (agonije). Svako se jutro budim sa „Još samo malo, to
je još samo neki dan“. Kao proći će.
Moja Dr House sestra je rekla: „Nije nikad ni bio problem u fakultetu, radu ili
lenjosti – u tebi je problem. Ti nikad nećeš biti zadovoljna! Možeš da završiš
master, tad ćeš da kažeš da nisi završila doktorske. Možeš da završiš
doktorske, ma možeš i Nobelovu nagradu da dobiješ, ti ćeš da kažeš: „Ali ja
nemam NIN-ovu nagradu!“ Opusti se malo, bre!“
Ko je još pogrešio zato
što sluša mlađu sestru?
Najbolje se prevazilazi
muka kad joj pogledaš u oči – pa uperiš pogled u neko buduće vreme.
Svoje snove venčavam sa
planovima, i kao što ne uspe svaki brak i tu ima grešaka i teških reči. Ali ono
što uspe, uspelo je. Najlepše je kad se neki veliki san spoji sa nerealnim
planom, pa traju zajedno. Onda se iz te „ljubavi“ rađaju nove ideje, planovi i
želje. I tako svaki put.
Nekad mislim da nikad
neću odrasti, a nekad se čudim svojim godinama. Izgleda da vreme ne pita za
dozvolu da teče. U oktobar je rešilo da uđe sa Rusima. Dok sam se ja družila sa
Gogoljem, Nikita Mihalkov se šetao po Sava Centru. Za beogradsku šetnju onog
drugog Rusa, „najvećeg Rusa među
Rusima“ uveliko se pripremaju u državnom
vrhu. I sada, iščekivanju najveće vojne parade u poslednjih trideset godina,
Žmu radi bez dana odmora.
To me i dovodi do ovog
nedeljnog jutra. Ako ste se ikada zapitali šta može dobro da izađe iz nedeljnog-vikend-ranoranilaštva,
evo vam odgovora. Mir. ( Naravno da je banalno. Naravno da je otrcano. Danas je
sve čemu smo nekad težili – kliše.) Šta da radim, tako je kako je. Nije više
bitno ni da li živiš u P. u Beogradu ili na Menhetnu, brzina života koja se
nametnula pretvorila nas je u multitasking čovečuljke koji večito žure i večito
kukaju na internet, fejsbuk, tviter, „nemanje vremena“, naravno – sve to na
internetu, fejsbuku i tviteru.
Jer se više ništa ne
računa ako nije onlajn.
Ništa osim nedeljnog
jutra. Jer nedeljom spavaju svi sem Žmua i mene. Zamislite to skrnavljenje
modernog doba: osmelila sam se da prošetam do prodavnice u 8h ujutro bez
mobilnog telefona! Nisam se nigde „čekirala“. (Near: KASA, odrali su me kao
vola, zar danas sve ovoliko košta?)
Nisam se čak ni
zgranula zbog računa. Čak ni u sebi. Kafa: neophodna. Smoki: za dečju dušu,
posle Džojsa. Semenke suncokreta: za smirenje posle Kafke. Gumene bombone: da
se Žmu krsti, a ja smejuljim dok mu citiram Čehova.
Pročitala sam pre neki
dan zanimljiv tvit: “Čuo sam da su ljudi pričali međusobno u kafiću pre nego
što su pronašli internet. Koji bedak...”
Izgleda da nam je samo
to ostalo – da ironišemo. Pošto očigledno od verovanja u to da će ljudi
“propričati” više nema ništa. Koji bedak.
Osim ako ne utišaš ton
na telefonu, a podigneš svoj glas. Mora da postoji još neko tamo ko jedva čeka
da tvoj glas čuje. Pa krene polako i neosetno da se širi poput epidemije. Možda
se, kao što smo se zarazili internetom, sada zarazimo životom.
Al’ kaži. Pričaj. Makar
ti usta bila puna smokija i reči na ruskom.
U nedelju ujutro, i
svaki drugi dan.
Нема коментара:
Постави коментар