PARADIRANJE

Važno je zvati se Putin.

Znala sam da nešto nije u redu kad sam shvatila da mi je čudno da čujem smeh ljudi na ulici i u prevozu. Provela sam nedelju dana u neprekidnom čitanju i pisanju. Kažem, neprekidnom. Mislim, neprekidnom. Ta epizoda se astrološki završila. Kroz filološko trnje do zvezda, rekla sam. Šta sad da radim, pomislila sam.

Već godinu dana sebi govorim: Kad ovo prođe, kad se ovo završi, onda ću…

Podugačak spisak mi je pokucao na vrata.

Ne znam koju knjigu pre da pročitam. Koji film da odgledam. S kim ću prvo kafu da popijem. Kad da pravim za kumove pohovane diplomske palačinke.

Uz sav optimizam i opuštenost, sada kada sam i to fakultetsko poglavlje zatvorila, pitam se kako je ljudima koji sve vreme paniče i koračaju sa pesimizmom na leđima. Meni je zasmetalo što mi je smeh devojaka u prevozu bio čudan pola minuta. A nije mi zasmetao smeh, već to što tri dana nisam izašla iz kuće i vodila normalan razgovor sa drugim ljudskim bićem.

Imala sam celu nedelju da zaokružim studentsku priču na beogradskom asfaltu (i blatu). Počela sam sa izležavanjem u najboljem mogućem društvu za izležavanje, mojom Dr House sestrom. Leškarenje i identične, student-obroke trebalo je nečim posebno začiniti. A najbolje je začiniti dane prijateljima i ljubavlju.

Odjedanput, Beograd mi se razbaškario u pogledu. Sa svojim divnim saobraćajem i sa još divnijom blokadom saobraćaja u četvrtak. Prvo, pešačenje od Autokomande do Ušća i sladoled na Zelenjaku. Onda, blato u parku kod SIV-a i provala oblaka. Apu je rekla: “Ao, sad mi je krivo što nisam Putin! Da me lepo dovezu k’o čoveka do bine i da imam najbolji pogled na vojsku!”

Nijedna kiša i nikakva gužva nisu mogli da nas spreče da gledamo paradu. Ispostavilo se da sve na ovom svetu može zaseniti jedan Žmuov osmeh sa BVP-a (borbeno vozilo pešadije).

Možda za dvadeset ili trideset godina budemo svesni da smo prisustvovali istorijskom događaju svetskih razmera, ali sada mogu samo da mislim na to kako me je spazio u publici. I eto istorijskog trenutka!

Posle kosmičkih i istorijskih trenutaka, obično uslede oni “obični”, ljudski dani. Počinju otvaranjem radne knjižice i šetnjom u hodniku Biroa za zapošljavanje. Ali kao i svaki drugi dani, i ovi imaju svoje sunce, kišu, provalu oblaka i Putina. Samo je potrebno videti ih.

Nekad je lepota trenutka očigledna, kao čestitka profesora na diplomiranju. Nekad se čini da je nemoguće primetiti je, kao što je naivno očekivati da te u obezličenoj masi ljudi Žmu prepozna sa BVP-a. Ali kad se takvi trenuci dese, kad zablistaju u moru “običnih”, shvatimo da sve vreme plivamo u jedinstvenom okeanu.

I tad više nije važno zvati se Putin. 

Važno je podignute glave paradirati. Stvarati sopstvenu istoriju. Dan za danom.

Fotografije: www.pinterest.com

Izvor: Blacksheep.rs