DANE BROJIM

Prolazi još jedan dan bez tebe. Prolazi još jedan dan bez tebe. Prolazi još jedan dan bez tebe. Prolazi još jedan dan bez mene. Bojim se da dobro staro “Carpe diem” baš i nema neku poentu u ovoj situaciji.

Čekanje je zvanično počelo.

Kuma mi je rekla: “Kumo, vreme brzo prolazi, videćeš. Kao da neko duva u kazaljku!”

(Doduše, ona je mislila na to kako posle diplomiranja nemam razloga da odlažem trudnoću i kako deca STVARNO prebrzo odrastu.)

Čudna je to sprava vreme. Posebno ako se meri Žmuovim odsustvom. On je otišao da radi negde drugde, negde tamo, negde daleko i dovoljno dugačko da dane brojim. Neću da vam kažem koliko je još ostalo. “Na ivici sam, stojim”.

Suočena sa relanošću. Evo šta mogu i šta ću da uradim: da napišem sve one priče za koje dosad nije bilo vremena ni mesta. Da naređam drva dok još jedanput ne pokisnu u dvorištu. Da peglam. Da čitam. Da budem s prijateljima. Da odlepim kad odgledam sve epizode serije “Downton Abbey”. Da idem na predavanja. Da se setim kako je to biti u školskoj klupi u Nišu.

Nešto vas zbunjuje?

A, pa, da. Rekoh još odavno: i kad diplomiram, student ću da budem. Pogađate da sam cele dve nedelje bila u procepu između diplomiranja i upisa na master. Ujak je rekao da treba da častim jer sam zaradila 85 000. Valjda se tako danas slavi budžet.

Trebalo bi da sredim konačno sve svoje sveske i knjige. Trebalo bi da sredim sve posledice uragana koje iz milošte zovem  “Žmuovo pakovanje”. Trebalo bi. Trebalo bi. Mnogo je potencijala u ovim rečenicama, al’ i dalje zvuče mlako, neobojeno, dezorijentisano. Očigledno, moja borba sa nedostajanjem nema onu epsku širinu i snagu iz romana. Ili ne znam kako se to danas pati.

Angela mi je ispričala kako bivši hoće da je vrati: “On čovek ima 22 godine i kaže ne može bez mene. Toliko je patio kad smo raskinuli, kaže da je seo u kola, odvezao se negde i slušao pesme “Elitnog odreda”. Zamisli!”

Zamišljam. I nisam u trendu. Kako mogu i da budem kad me razdražuje obična tišina? Čini se da danas za sve postoji priručnik. Samo treba da pristaneš na to da igraš kako sviraju.

Ja se ipak odlučujem za solo hvatanje ritma. Ove nedelje ću Žmuovo odsustvo da obučem u niške ulice, u uvodna predavanja i novi indeks. Onda ću da ga umotam u šal koji pletem. Ako ikad naučim da pravilno držim igle u rukama. Obuća će, naravno, biti od čvrstog sna. Bez budilnika u zoru. Rukavice će biti od brojanja sve dok se ne izbroje svi dani. Ostaje mi da se nadam da  će neko stvarno duvati u kazaljke sata. Samo dok se ne vrati.

Posle toga svet može nastaviti svojim tempom. Posle toga.

A pre toga, klot frket čekanje. Preplitanjem stvaranje. Ono kao ljubav na daljinu.

Carpe diem sine Žmu.

Pa kol’ko se može.


Fotografije: www.pinterest.com
Izvor: Blacksheep.rs