NE DAJ SE, INES

Ne daj se godinama.

Iako sam u braku više od dve godine, nikako da prestanem da se iznenađujem kad vidim nekog iz svoje generacije da se venčava ili čujem da priprema svadbu. Znam da i posle tog “Da” skoro svi ostajemo isti ljudi, ali činjenica da smo “zašli u te godine” meni govori samo jedno: izašli smo iz ONIH godina u kojima ja uporno živim.

Gospođica Bordo je ovog vikenda rekla “Da”. Prelepa, presrećna, prezaljubljena. A ispod predivne venčanice i čarobnog osmeha ja sam videla onu devojku od šesnaest godina, u starkama (kada ih još nisu nosili svi redom, nego oni koji to stvarno žele), u plavom džemperiću, sa trakom na kosi kako žuri na prvi čas.

“Čudno kako uvek čekam da dođe neko bolje vreme, a uvek mi stara vremena fale.” Milan Mladenović i prva novembarska nedelja. Nedelja u kojoj dobri ljudi odlaze.

Jedan moj poznanik je imao običaj da kaže svaki put kad bismo se sreli: “Neko to odozgo igra šah.”  Volim da zamišljam da je život stvarno igra, šahovska igra, igra mozgalica u kojoj smo svi mi figure, ali figure o kojima brinu. Figure koje samo misle da mogu da misle o vremenu koje je prošlo ili koje će da dođe.

Jer uvek imamo samo “par godina za nas”. “Živimo u pričanju, branimo se, hodamo i slavimo neke bezvezne stvari, neke bezvezne priče” i nikako da se oslobodimo. Svega oslobodimo.

Georgova mama me je pitala da li se bojim da se ne ponavljam u pisanju i odmah nastavila: “Šta se pa događa u P.?! Ne samo u P. Mislim da se svi nekako vrtimo u krug.”

Ja mislim da nam treba anestezija.

A posle nje buđenje. Svakodnevno i pravo. Posebno onda kad mislimo da smo već budni.

Ove nedelje sam se vratila u školsku klupu. Ušla sam u novu učionicu punu nepoznatih ljudi i sa minimalnim očekivanjima. Smejala sam se, nepoznatim ljudima saznala imena i deset puta upisala Platon u svoju novu svesku. Jedna koleginica je rekla da joj nije jasno zašto mora ponovo da čita Platona. Ja sam se Platonu obradovala.

Jer me podseća na početak.

Jer me je tako Žmu pre deset godina zvao.

Jer me je opomenuo da sa knjigama uvek možeš ispočetka.

A na početku je čovek bezbedan. Na početku se širi polje. I mislimo da možemo sve. I mnogo. Od početka se uvek kreće napred, levo ili desno, ali još niko nije prošao krug oko sebe i krenuo nazad.

Na početku su dovoljne reči, jer tada nisu “samo obične reči”. Nadam se da ovog puta neće to ni postati, pa sebe potkupljujem: “Ne daj se, Aska… Ne daj se godinama. Drukčijim pokretima i navikama.” Uzmi Žmua za ruku i seti se: “dvojinu su Stari Sloveni imali u rečniku”.

Ne plaši se, neko to odozgo igra šah. Žmuom te je matirao.

Sad će da postavi figure za novu igru.

Krećemo ispočetka.

Fotografije: www.pinterest.com
Izvor: Blacksheep.rs