Anna Notos i ja sedimo
u kafiću u 8h ujutro. Pijemo kafu i doručkujemo poeziju. Čini mi se kao da
mesecima sedimo za tim stolom, udaljene od svega osim od sebe. Vanvremenski
ponedeljak.
Anna je mlada,
premlada. I kao svaku maturantkinju, muči je prijemni ispit. (To je kakvo je
Annino stanje u P. Ali Anna – ona koja za vreme malog odmora pati sa Bodlerom –
ta Anna ima mnogo većih misli).
Anna Notos i ja sedimo
u kafiću u 8h ujutro. Pijemo kafu i ja se prejedam njenim stihovima. Obe
žvaćemo njenu nerimovanu dušu i pokušavamo da joj odredimo ukus.
Anna Notos mi deluje
tako poznato i negde posle četvrte pesme shvatam da me podseća na mene. Nekad,
tamo. Ali o tome ne govorimo mnogo. Samo joj podmetnem pod nos svoju poeziju.
(Ljubavna biografija Aske i Žmua dok još nisu bili Aska i Žmu). I Anna Notos mi
postavi dijagnozu: “Ma, on je tebi sve sa medicinske tačke gledišta.”
Oduvek je tako bilo.
Najbolje ozdraviš od onog ko te razboli, pomislim.
Odjednom, opet,
razgovaramo o Žmuu. I taj razgovor koji započinjemo nas dve u zamračenom uglu
kafića nastavlja se i posle našeg-čekaj-još-malo-da-te-grlim-rastanka ispred
supermarketa. Ne znam s kim vodim te unutrašnje dijaloge, ali mu je Žmu
omiljena tema.
Tako, kad volim da
mislim da nisam (toliko) luda, ja se kao iznenadim kad me drugi ljudi (izvan
mene) pitaju kako je Žmu, da li se javlja i kako smo se mi beše ono upoznali.
Anđu je, na primer,
zanimalo sve. Koja je naša pesma, koliko dugo se poznajemo, čime se Žmu bavi,
jesmo li nekad živeli zajedno pre venčanja, u kom studentskom domu je on
prespavao kod mene, i zašto nemamo više fotografija sa venčanja na fejsu.
Nizala je pitanje za pitanjem, pa sam opet isplela Aska-Žmu istoriju, ovog puta
u čet-varijanti.
A na drugom tabu: RadeŠerbedžija – Ne daj se, Ines.
A na drugom tabu:
Matija Bećković – Kad dođeš u bilo koji grad.
A na drugom tabu: AmiraMedunjanin – Što te nema.
A na drugom tabu: TomaZdravković – Čekaj me.
U dnevnoj sobi, Piko,
moja devojčica iz vode, sa monografijom Milana Mladenovića u rukama. Poezija za
ručak.
Pomoć u održavanju
ravnoteže sa ovim svetom svakako sam dobila od moje Dr House sestre koja se
dosetila da dođe u P. posle tri meseca. Ali sadržaj tih realnih razgovora treba
da ostane u realnosti – da ne prevagnem potpuno na OVU stranu.
(Da ne stavljam u
zagradu ono što protekle nedelje svi stavljaju na naslovne strane. Nezrelo ili
nerealno, mene u ovom trenutku zanima samo povratak Žmua.)
(U drugoj zagradi,
ovoj, treba da stoji ono kako se istorija ponavlja, ali da je za “malog” čoveka
uvek najveća njegova lična istorija i muka. A svi znamo da o “malom” čoveku
niko sem “malog” čoveka ne misli. Posebno ne ovi “veliki”.)
Izvan zagrade bih
stavila opet poeziju. Onome ko je gladan, dokumentarac varijanta. Jose &
Pilar.
Za večeru.
Нема коментара:
Постави коментар