Ili još jedan neozbiljan blog o ozbiljnim temama.
Celonedeljni Niš
ekspres deža vi u kombinaciji sa stomačnim virusom – isprobano.
Moja teorija o
neobaveznim predavanjima na masteru (koja se održavaju dva puta nedeljno) ušla je
u Niš ekspresov autobus i odvezla se daleko, daleko. Ja sam ušla u sledeći već
u ponedeljak, pa u utorak, pa u sredu, pa… Jasno vam je. Svakodnevna predavanja
koja se održavaju u drugom gradu u popodnevnim časovima, mmm? Zar to nije nešto
što bi svako poželeo?
Kako da vam
kažem? Predavači, gradivo i koleginice – sve mi se dopalo. Malo su me
poremetile rupe na putu, posebno na onoj uzbrdici kod Mramora. Ko je iz
Nišavskog okruga zna na šta mislim. Ko nije – šta svuda u Srbiji su putevi
odlični, kažete?
(Evo jedne ozbiljne
teme, al’ da ne smaram pričom o Koridoru 10).
Uglavnom, dobro
poznata trasa, miris prašine koji izbija iz sedišta i borba za slobodno mesto,
sve me je podsetilo na srednju školu. Olga, Nora, Piko i ja samo bili oni
đaci-putnici što spavaju, uče i zaljubljuju se u autobusu. Samo što sada nisam
imala šesnaest, niti jednu od njih kraj sebe. Stajanje u autobusu odjednom nije
bilo više lako.
(Imaš 27 godina
i opet ideš u školu. Nema šanse da je krivo naše školstvo, mora da je tvoja
lenjost odgovorna za sve, ipak si ti bila odličan đak samo dvanaest godina).
Samo ćemo da
progvirimo u ovu učionicu, da ne ometamo štrajk prosvetara. Treba da slušam
jedan (uslovno rečeno) besmislen predmet ovog semestra. Besmislen je – jer neću
imati nikakve koristi od njega. (Naravno, kako ja ne priznajem mogućnost da se
nađem u besmislenoj situaciji, i tom gradivu sam našla svrhu. Dobar dan,
formalna semantiko, ti ćeš biti ekskurzija za moj mozak.) To je moja
zen-lekcija. Ne možeš da promeniš situaciju, ne buni se i ne čini je
podnošljivom – učini je takvom da u njoj uživaš. Ha ha. Uteši se.
Kako se taj
predmet našao na listi obaveznih predmeta na mom modulu, zašto su odjednom
master studije obavezne i otkud tolika potreba za doktorima nauka u ovoj državi
– nikome nije jasno.
(Ovo je ozbiljno
pitanje koje ima vrlo neozbiljan odgovor. Ujak je rekao: “Samo naša zemlja
uloži u tebe sve i napravi stručnjaka za inostranstvo.”) Naši indeksi su naši
pasoši. Ne volim onaj izraz “odliv mozgova”, ali je realan. I onda (svetla)
tačka nedelje. Asistent na istom besmislenom predmetu koji pokušava da nam
objasni da taj naš lični besmisao zapravo nije bitan.
U ovom trenutku
postoje ljudi koji gladuju. U ovom trenutku postoje ljudi koji ratuju. U ovom
trenutku postoje ljudi koji nemaju ruke. Ili noge. Ili mozak (njih ima koliko
hoćete na televiziji).
Teorija zavere
1. Teorija zavere 2. Teorija zavere 3. Teorija zavere X. ONI kroje naše vreme.
ONI na nama zarađuju. Na početku 21. veka čovečanstvo je opet na početku:
robovlasničko društvo. Pored vetra, sunca, vode – mi se i dalje koristimo
naftom, pokrećemo ratove i ubijamo. U 21. veku. Sad će opet izraz koji ne
volim: početak kraja.
Onda, internet,
televizija, rijaliti, nasilje, žuta štampa – sredstva za zatupljivanje, bla,
bla, truć. (Ovo “bla bla truć” je tu zato što je i pričanje o tome koliko su
sve to sredstva za zatupljivanje postalo sredstvo za zatupljivanje. Ne pričaj,
bre! Delaj! Okupiraj bioskop!)
Dobro, o čemu ja
to (neozbiljno) pišem?
O tome kako će i
doktorat postati “obavezan” da bih se zaposlila i primala platu od 40 000?
Dinara.
Da.
Kako da mislimo?
Da se pokreću revolucije ili da se uvučemo u svoj mehur i odživimo tu zen-priču
od šezdesetak godinica?
Možda se odgovor
krije u razgovoru o feminizmu sa Piko. Da li je i koliko važna ta priča o
rodnoj ravnopravnosti? Jesam li ja profesor ili profesorka? Bloger ili
blogerka? Pisac ili spisateljica? I zašto sve ove imenice u ženskom rodu zvuče
manje ozbiljno u ovom društvu?
Toliko pažnje
poklanjamo pojmovima, da smo im zaboravili značenja.
Rekoh vam,
formalna semantika će biti ekskurzija za moj mozak.
Ja se nekako
uvek zalažem za princip zovi – me – i – krčag – samo – nemoj – da – me –
razbiješ. Delovanje iz potaje. I dobra stara borba za kvalitet. Makar on bio
bez tona.
Bolje profesor
koga cene nego profesorka koju nipodoštavaju.
Osoba, a ne
termin.
Нема коментара:
Постави коментар