Još
jedna lekcija o dečjim snovima.
Obukla sam Žmuovu
košulju, suknju i prsluk, navukla kaput i sišla do centra P.-a da budem malo
Ejpril O’Nil. Sve ću da objasnim. Žmuova košulja – zato što je ponovo otišao na
teren pa ne znam šta bi drugo sa sobom, prsluk preko košulje – zato što ne
želim da ceo svet vidi da nosim njegovu košulju, suknja – jer obožavam zimske
suknje, kaput – jer je zima, Ejpril O’Nil – zato što sam to oduvek htela da
budem.
Ovog puta se san jedne
šestogodišnjakinje ostvario u obliku pravog pravcatog intervjua. Nisam bila
izveštavač, nisam intervjuisala osobu preko interneta, “iz fotelje”, sedela sam
oči u oči sa pravom osobom i vodila beleške tokom razgovora.
Ne znam kako, ali
odjedanput sam bila na svom terenu. Sigurna u sebe, u to što pitam, u to što
beležim, u to o čemu slušam. Na trenutak sam osetila šta znači to biti
profesionalan u svom poslu. Šta znači raditi.
Do skoro sam bila, kako
to gđa Zidar ume lepo da kaže, pidžama-radnik. Radnik bez radnog vremena.
Celodnevni borac za posao, za kuću, za prava, za odmor, za uživanje, pa opet u
krug: posao, kuća, odmor, uživanje – a sve u kući, u pidžami. Kad god da se
probudim, od trenutka kada otvorim oči krenulo bi to aktivno “majanje” i
zujanje. Uhvatim sebe da perem sudove dok se zagreje voda u pegli, da ponavljam
na glas pročitano dok peglam, da zalivam cveće dok se preslišavam, da čitam o
muzičaru kojeg treba da intervjuišem dok pravim palačinke, da mi je dvadeset
prozora otvoreno na internetu dok pišem jedan jedini tekst, da mi je doručak i
prva užina grickanje suncokreta i tri kafe, a sve to do 10h ujutro – u pidžami.
Znaš da radiš, znaš da
si uradio mnogo u toku dana, ali se i dalje osećaš čudno i nekako nedovoljno,
jer: ko bi ozbiljno shvatio ženu u pidžami?
I onda, odjedanput,
radiš. I dalje nemaš kancelariju, i dalje nemaš fiksno radno vreme, ali sada iz
pidžame uskačeš u neku stvarnu odeću i izlaziš napolje da se nađeš sa svojom
vesti.
Razmišljam: da li se
računa da sam odrasla ako radim ono što sam kao dete želela da budem kad
odrastem?
Onda, razmišljam:
koliko su smislena zanimanja koja ne spašavaju ljudske živote?
Onda, razmišljam: zašto
je uopšte bitno da se o bilo čemu misli na taj način?
Onda, razmišljam: zašto
već dva dana mislim na rečenicu vojnika na samrti iz jednog filma? “Nema ničeg
više od toga, gospodine – voleti i biti voljen.”
Eto, još jedna istina. Samo,
koliko imamo prava da radimo nešto lepo i nešto što nam donosi nešto još lepše?
Ovde, gde se mnogo i ne misli na lepe stvari? Kako se uspostavlja ravnoteža
između dečijih snova i odraslog sveta? Između ostajanja i nedostajanja?
Možda je ravnoteža u
Žmuovoj crnoj košulji koju nosim zato što ne umem da drugačije objasnim sebi da
se tako uspostavlja ravnoteža.
Možda se samo ljubavlju
balansira između karijere Ejpril O’Nil i pidžame na tufne.
A možda neki snovi
treba da ostanu snovi – čak i kad se ostvare.
Kako bismo drugačije u
njima uživali?
Нема коментара:
Постави коментар