Prošle nedelje me je
razbudio jedan blog. O pismu sebi iz mlađih dana. Sve je sadržalo: ofarbaj kosu
u crveno, smej se više, drug je ludo zaljubljen u tebe, a ta budala u koju
gledaš javiće se za deset godina i umrećeš od smeha zbog toga. Mlada si, budi
mlada bez zadrške. U ži vaj!
(Sve ovo, naravno,
mnogo lepše napisano, ali autorka je o tome dugo mislila, ja sam ga samo
doživela).
Taj doživljaj je
uključivao i manično prelistavanje dnevnika, starih albuma i školskih svezaka
(onih za koje sam pouzdano znala da čuvaju mene za mene).
I onda je iskočilo. Na
dvolisnici iz vežbanke. Plava slova. Crne misli.
– Besciljni tonovi
raskidanog harmoničnog akorda i pokidane ljuljaške mraka na ringišpilu. Krik.
Paranoičan. I bolesno raščlanjavanje reči. U ovoj prvoj jednačenje suglasnika
po zvučnosti. Strahovit pad. Prasak. Vrtoglavica. Rotacije, revolucije i
ciklično trčanje po nepoznatim rekama. Da, po vodi, po mokrom snegu. Hoćete
dubinu? Hoćete priču o teretu? O borbi sa mogućim i nemogućim?
Opet je cigareta gorela
brzinom kojom cigarete ne gore.
I opet je mrak osvanuo,
a mrakovi padaju, ne rađaju se.
I opet je bol plesala
po trepavicama, a bol ne pleše, bol kida.
I opet se sunce
smejalo, a moje se sunce ne smeje, ono ismejava.
Sazvežđa ugašenih
zvezda postoje kada pustite dušu da umorne oči otvori i pogleda ih. I onda se i
sve druge zvezde gase. Zajedno sa bolesnim podsmehom Sunca, zajedno sa Velikim
i Malim Medvedom. Zajedno sa Kasiopejom.
Blede ruke okinu žice
gitare. Mučno odzvanja raštimovano. Trzaj. Trzaj magle.
I merdevine natrag.
Visoko.
Poluprečnik kružnog
dna, dužina Ekvatora.
Dosta je lutanja.
Dakle, merdevine natrag.
Bezbedna evakuacija pre
zemljotresa i beg.
Idealno.
"Sam svoj
majstor".
S poštovanjem,
Začarana pesnikinja,
magle zatočenica,
Ozirisova
17.3.2006.
Pročitala sam sopstvene
reči i poentirala sa: “Šta je, pobogu, pisac hteo da kaže?”
Datum me je uvukao u
neku od prvih kriza sa Žmuom – kao i svaka naša kriza, i ova je bila izazvana
njegovim odsustvom i nedostajanjem. Ove glasovne promene mogu da objasnim
spremanjem prijemnog ispita za fakultet. Cigarete – verni pratioci mojih jedva punoletnih
pluća. Trabunjanje o sazvežđima izraslo je iz moje večite želje za begom. A
gitara je tada čekala samo dve godine da počnem da učim da sviram.
Da mogu da napišem toj
devojci pismo, napisala bih: “Opusti se. Dobro je biti začaran poezijom. A još
bolje je to što se već sada zoveš nečijom čija češ uvek biti.” To bih joj
napisala da je zbunim.
Jer nije lepo kad ti
stigne zbunjujuće pismo iz prošlosti od sebe same koje kaže: “Tražim se. Pipam
po mraku. Ko zna kada ću da izađem.”
Nije lepo kad se
uplašiš sopstvenog obruča od magle i shvatiš da sami sebe zarobljavamo.
Tad je bila nenaučena
gitara, prijemni ispit i prva prava ljubav na 300 km od jastuka.
Sad je ko zna šta u
ovoj magli.
A sve to zbog naše
opsednutosti onim što sledi. Onim što tek treba da bude.
Reći ću vam: nije ni
stvar da živiš za trenutak, pa da sutra nemaš ‘leba da jedeš.
Ne treba da živiš za
trenutke, već da ih osetiš.
Večeras je deset godina
nenaučena gitara, samo – što – nije – ispit i prva prava ljubav na 30 km od
jastuka.
Razvedrava se polako. Izgleda
da je moja magla počela od mene da se umara. Tako to ide kad rešiš da ne živiš
za svoje probleme, već za njihova rešenja.
“Sam svoj majstor”.
S poštovanjem,
Začarana pesnikinja,
Ozirisova,
Žmuova,
Нема коментара:
Постави коментар