IZ KAFANE

Život kao eksperiment.

„Šta misliš, da l’ drugi ljudi naših godina izlaze sad?“, pitam Žmua dok idemo ka kafani u petak uveče.

„Izlaze svi osim nas.“, kaže najmirnije na svetu.

Ulazimo u kafanu minut pre devet. Došli smo ranije da nam ne propadne rezervacija. I tu počinje cirkus. Dok klizimo do šanka, jedan konobar viče drugom konobaru da priguši svetlo i opominje muziku da počne sa sviranjem. Da, ulazimo u blještavo osvetljenu kafanu u kojoj se umesto muzike čuje žagor pristiglih (mladih) gostiju. Još malo pa k’o na svadbi.

Posle prvih muzičkih taktova jasno mi je da nisam u kafani, već u kafiću koji samo izgleda kao kafana. Etno – kafić. Etno – katastrofa.

Muzičar je opleo po nekim najnovijim hitovima. Vodeći refren večeri su „pare proklete“ nekog jadnika koji je „ostavio familiju i zavičaj“ i otišao na arbajt. Super. Posle trećeg ponavljanja pesme „Evo ide nevesta“ počela sam da sumnjam da peva o „Maloj nevesti“. Pesma nikako da se završi. Ako me razumete.

Ako izuzmem kontekst, divno smo se proveli. U dobrom društvu i sa punim čašama vreme bude mnogo kvalitetnije i vrednije od pevačevog glasa. Uglavnom, bilo je smešno videti čime se sve danas ljudi oduševljavaju. Nije ni čudo što nam izlasci odavno nisu u obaveznom vikend – planu.

Ne vredi, pomislim. Ako hoćemo u dobru kafanu – treba da je otvorimo. Al’ to je priča za neke druge dane.

Ono što je obeležilo ove dane sigurno je kiša i tmurno nebo iznad P. – a. Celog dana – noć raspoloženje. Što me dovodi do piva sa Norom.

“Žmu će uskoro opet na teren i iskreno, nisam ni sigurna da l’ mi se uopšte kiti jelka ove godine.”, kažem.

“Ali, treba. Ne smemo sve da prepustimo kolotečini života. Neke stvari treba da ostanu posebne.”, kaže Nora ubedljivo.

I znam da je u pravu. Samo što praznici i nisu praznici kad pored tebe nisu ljudi koje voliš.

 Imam osećaj da se Božiću i Novoj godini raduju još samo deca. Deca i Nemci. Olga me je obradovala fotografijom sa Božićnjeg vašara u Kelnu.

“Znaš, Nemci baš uživaju u božićnim praznicima. Nekako umeju da se odmore. Oni kad rade – rade. Kad praznuju – praznuju.”, odzvanjao je Olgin glas preko vibera.

Mi kad radimo – ne radimo. Kad odmaramo – brinemo.

“Da, ali mislim da ne treba da bežimo od svog mentaliteta.”, dodala je Nora.

Dobro, nije baš da bih htela da budem Nemac, ali dobro bi mi došla praznična radost iz Coca Cola reklama. Zato sam rešila da kitim jelku već ove nedelje. U najboljem mogućem društvu – društvu jednog deteta. Očekujem da se radujemo svi: i George, i Georgova mama, i ja. I da izmamim osmeh Žmuu kad dođe s posla.

Zato što ćemo i ovog decembra nas dvoje čekati Novu godinu dve nedelje ranije. I ovog 31. ćemo se ljubiti u ponoć preko mobilnih mreža.

Treba da budeš mnogo veliki Nemac da te takav poljubac ne boli.

Čekanje Novih stvari tada dobije novu dimenziju. Onu koja te ubedi da trenutke Njegovog odustva lako zanemariš kad pomisliš na Njegov povratak. Slično je to kao sa nazovi – kafanama.

Lako je obilaziti loše kafane u dobrom društvu. Kad je društvo loše – nema te kafane koja će biti dobra. A najbolje društvo nosi kafanu u sebi.


Fotografije: www.pinterest.com
Izvor: Blacksheep.rs