DOMAĆI ZADATAK

Celonedeljno vraćanje u osnovnu školu, na časove srpskog jezika. Aska u epizodi: Nisam znala da sam ovo htela.

Ispostavilo se da je s ove strane katedre i više nego dobro.

Pretvorila sam se u celodnevno/svakodnevno pripremanje časova. Mislili biste da je lakše kad časovi traju samo pola sata, ali izgleda da nema tog principa ekonomičnosti koji može da ispuni očekivanja jednog nastavnika.

Zaboravila sam koliko je dobro biti na početku učenja. Kako je to kad još nisi svestan koliko toga još ne znaš i koliko toga verovatno nikad nećeš ni naučiti.

Ujak ima teoriju: znanje je poput kruga. Što se više proširuje to je veći obim neznanja. Svesti o neznanju, zapravo.

Ujak je, razume se, kao i obično u pravu. Biti u učionici sa ove strane nateralo me je da zaboravim nakratko koliko tek treba da učim. Na nekoliko sati nedeljno, ponovo sam bila nesvesna toga koliko još želim da saznam. Prija biti učenik bez griže savesti.  Prija biti učenik preobučen u nastavnika. A najviše prija biti pun elana i proleća u poslednjim januarskim danima.

Moji školski dani mi sada izgledaju kao neki davno odgledan film. Ne znam koliko dugo će ovog puta trajati projekcija, ali izgleda da postoje oni kadrovi čije ponavljanje ne može da dosadi. U osnovnoj školi sam bila štreber i to je dobro, jer mi se nekad čini da sam sve što znam naučila baš tada. Loza Nemanjića, Karađorđevića i Obrenovića. Evropske prestonice i azijske reke. Jednačine sa dve nepoznate i Njutnov(i) zakon(i). Vremena u engleskom, deklinacije na ruskom i božemoj lektire na srpskom. Pročitala sam sve. Od Robinzona, preko Malog pirata do Orlova koji rano lete. Na Beloj Grivi sam recitovala Pesme o majci i žurila da se igram detektiva sa Pet prijatelja. Čitala sam sve. I lektiru i ne-lektiru. Nisam prestajala. Čitanje jednako disanje. Oduševljavala me je Harijeta uhoda, a plašili svi svetovi Žila Verna. Džejn Ejr mi je bila poput siročeta koje želim da usvojim.

Moja Dr House sestra nije baš imala razumevanja za ovu moju strast (ne mislim na usvajanje Džejn Ejr, već na svetlo koje nikako da isključim kad se njoj spava). Zato smo se, kao i sve sestre, beskrajno dugo raspravljale oko toga koja prva treba da legne i zašto je (ne)korisno čitati po ceo dan. Neretko bi me zaticala uspavanu sa knjigom na kolenima ili pored jastuka.

To su bili divni dani, jer je postojalo vreme za čitanje. Učenja, onog pravog, kao u srednjoj ili na faksu tu nije bilo. Znalo se: ideš u školu, slušaš pažljivo na časovima, kod kuće uradiš domaći i ti već sve znaš.

Tada sam želela da budem Eni iz Zelenih zabata, da rastem i učim, da podučavam i na kraju napišem tu jednu knjigu koja će opčiniti svet. (I da se najbolji drug zaljubi u mene).

Začudo, tada je bilo tako lako poverovati da je dovoljno samo da nešto želiš pa da se ostvari.

Izgleda da je odrastanje donelo tu ideju da nije sve tako lako i jednostavno. Zbog toga smo valjda i odlučili da nećemo više ići tim putem. Zbog otežavajućih okolnosti odrekli smo se mogućnosti: poželi – možda – se – i – ostvari.

Protekla nedelja me je podsetila da ponekad i jeste dovoljno samo želeti, jer me je upravo protekla nedelja podsetila da, kao i Eni, rastem i učim, da sam počela da podučavam i da se Žmu zaljubio u mene.

Šta je preostalo?

Napisati knjigu koja će opčiniti svet.

(Ne znam samo kako, danas se čitaju neke druge stvari).

Izgleda da je to moj snađi – se – domaći – zadatak.

Fotografije: www.pinterest.com
Izvor: Blacksheep.rs