O ODRASTANJU

Smešno mi je kad pomislim koliko žurimo da odrastemo, pa se posle kajemo kad se to desi.

Ne smeta mi da budem odrasla, smeta mi što nisam više dete. Ne mislim na ono “unutrašnje dete” o kojima svi psiholozi vole da pričaju. Mislim na dete koje može da stane u ljuljašku i čija je glava dovoljno velika da u nju stane ceo svet.

Kad si dete, svi ti praštaju maštu i zanesenjaštvo. Kad odrasteš, nalepe ti Don Kihot etiketu i nabacaju na tebe vetrenjače bez reda. Nema veze što bi ti možda neku vetrenjaču i ukrotio.

Volela bih da ponovo imam jedanaest godina, pa da bez stida plačem zbog Kišovih “Ranih jada”. Zbog Andreasa Sama i njegovog psa Dinga, zbog noćnog mokrenja i celodnevnog dečjeg stida. Volela bih da ponovo idem u peti razred i otkrijem (po prvi put!) “Hajduka iz Beograda” i “Bubu”.

Svoje detinjstvo mogu da opišem u dve reči: ljuljaška i biblioteka.

Iznenadilo bi vas koliko knjiga može da se provoza u jednom dahu. Imala sam jedanaest godina i mislila sam da sam pesnik. Želela sam da odrastem da bih izdala knjigu. Sad mi se čini da sam uspela jedino da izdam sebe.

Ko je mogao tada da zna da objavljivanje knjige treba da budeš voditeljka ili fudbaler i da imaš (mnogo) para?

Dobra stvar kod detinjstva je ta što još ne znaš sve. Što se svemu učiš. Što ti je sve  prvi put.

Dobra stvar kod odrastanja je ta što znaš da ne znaš sve. Što znaš da nema šanse da sve naučiš. Što još postoje stvari koje čekaju svoj “prvi put”.

Postoji jedna soba u jednom stanu na prestoničkoj periferiji u kojoj nema muzike. U toj sobi ležim u krevetu i zamišljam kako će Žmu da dođe. Mislim da sam odrasla, jer smo već pet godina u vezi. U toj sobi čitam po ceo dan.

Postoji jedna soba u jednom studentskom domu u kojoj se još bez prekida vrti jedan mp3 disk. U toj sobi Apu, Pravnica, Ilijina mama, Žmu i ja pokušavamo da igramo loru u petoro. Mislimo da smo odrasli samo zato što živimo u Beogradu i što smo brucoši. U toj sobi čitam po ceo dan.

Postoji jedna soba u maminoj i tatinoj kući u kojoj se još bez prekida vrti jedan mp3 disk. Nora, Olga, Piko i ja delimo cigaru i maturantske ljubavne peripetije. Mislimo da smo odrasle samo zato što spremamo prijemni ispit i što ćemo na jesen da odemo iz P-a. U toj sobi čitam po ceo dan.

Postoji druga soba u maminoj i tatinoj kući, koja je u stvari prva, u kojoj se moja Dr House sestra i ja raspravljamo koja će da ustane iz kreveta da ugasi svetlo. Ona uvek pobedi, pa ja ustanem. U toj sobi, u pola noći, ja je budim da svetlo ponovo uključi da bih mogla da odem u kupatilo. Naravno, imam skoro petnaest godina, a i dalje se plašim mraka. Zato znam da nisam još sasvim odrasla. U toj sobi čitam po ceo dan. (Kad god mi to Dr House sestra dozvoli).

Postoji jedna soba u maminoj i tatinoj kući, koja nije ni prva ni druga, u kojoj moram da spavam posle crtaća u 7 i 15h. Mislim na to kako jedva čekam da odrastem da bih mogla da gledam televiziju kad god ja to hoću. Mislim još i kako sigurno posle Dnevnika opet puštaju crtaće. Dovoljno sam dete da verujem u to da je divno biti odrastao. U toj sobi čitam po ceo dan.

Postoji i soba u kojoj ovo pišem. U njoj postoji televizor koji ne uključujem. U njoj još nije dozvoljen mrak (zbog straha od mraka). U njoj nema ljubavnih peripetija – osim u pročitanom. U njoj nema ni kartanja, jer ne možemo da se okupimo za loru. U njoj zamišljam Žmua kako će da dođe. Sve me opominje da sam odrasla. A znam da osim u muziku i knjige, ja stvarno nemam gde drugo da odem.

Ako mi je knjiga i dalje prevozno sredstvo da li se računa da sam još dete?

Fotografije: www.pinterest.com
Izvor: Blacksheep.rs