ALERGIČNI

Žmu ima alergiju na brak. 

Sve je počelo sa osmehom. Moja mama ima tu neku teoriju da ja mogu svakog da razvedrim. Kaže, kad uđem u sobu kao da uđe sunce.

Čovek bi rekao da svaka majka za svoje dete to misli. Ali onda je tu moja Dr House sestra sa svojim urođenim sarkazmom: Ne, nismo svi rođeni da uveseljavamo narod. Na meni se, na primer, vidi taj kiseo osmeh. A ti kad se smeješ, tebi se i oči smeju.

I te moje oči koje se smeju, zajedno sa osmehom na usnama i bubicama u glavi nisu dale Žmuu da spava do kasno pre neku noć. A onda mi je ujutro palo na pamet da moramo da istrčimo bar kilometar. Nakon silnog navaljivanja – otišli smo na trčanje.  Simptom prvi.

Ja uvek imam gust raspored nekih kulturnih dešavanja koja želim da ispratim. Žmu i ja imamo dogovor da idemo zajedno samo tamo gde mu se baš sviđa.

Uglavnom idem sama.

Nedavno je izjavio da je počeo zbog mene i muzeje da obilazi. Simptom drugi.

Rekla sam, to je još par dana i nema više nikakvih dešavanja više.

– Ma, ti ćeš opet nešto da izmisliš!

I tu je kulminiralo. Vrištali smo od smeha u kolima. Nije lako kad nemaš tipičnu ženu i tipičan brak. Trebalo je samo da usisavam kuću, kuvam ručak i pričam o domaćinstvu. Možda da ga s vremena na vreme smaram što zaboravi da iznese smeće. Pa onda da zvocam. Da ne podnosim alkohol. Da nemam vremena za biblioteku i muzej. Da ne gledam filmove. Da ne čitam. Da zaboravim šta to beše pozorište. Da zaboravim šta to beše mozak.

Umesto toga ja sam se dosetila da budem ja. Da se menjam  samo tako što ću da rastem. Dušom u visine, rukama do njegovog zagrljaja.

Jeste, perem sudove tri puta na dan. Jeste, ne znam koji veš sam oprala, a koji osušila. Jeste, smaram ga kad zaboravi da iznese smeće. Jeste, mrzim kad mi ostavi nenamešten krevet. Jeste, ubija me u pojam što se ručak ne računa ako je bez mesa. Jeste, počela sam o tome da pričam sa drugaricama. Al’ sve je to sad deo velike mašinerije. Nije u prvom planu.

Lea je rekla: Au, al’ smo poženetile.

Više nije moguće ne pomenuti ribanje kupatila ili dasku za peglanje, ali preko tih napomena u kilometarskim razgovorima natalože se knjige u prahu i filmovi na froncle. Muzika kaplje iz reči.

Naše zamešateljstvo ideja pokisne, osuši se i opet stvori u nekom novom osmehu, na putu za pozorište.

A Žmuova alergija?

Mislim da će da prođe posle šnicli.

Srbijanka Stanković

Izvor fotografija: pinterest.com