Maturski selfi za uspomenu

Kako izgledaju maturske večeri u eri selfija?

Spremam se za svoje prvo matursko veče posle 9 godina. Petu godišnjicu mature sam preskočila zbog junskog ispitnog roka. Ovo sad nije vanredno zasedanje srednjoškolske manguparije. Idem na matursko veče svojih učenika. Dobro, svojih prvih učenika kojima od aprila nisam održala nijedan čas. (Ako ne računamo fejsbuk preporuke filmova i knjiga.)

Dakle, spremam se za matursko veče. Prvo posle 9 godina. Čovek bi rekao da se ne može mnogo toga promeniti za nepunu deceniju. Ali ne. Fejsbuk me iz dana u dan razuverava i ubeđuje u suprotno.

Piko je bila u fazonu – ha, maturski selfiji! Sećaš li se nas tada? Nikom nije palo na pamet da se slika telefonom.

Da, verujem da bismo izgledali suludo i smešno da smo pokušali da se slikamo simensima. Simens! Reč koja te iz momenta preseli u praistoriju!

Moj prvi mobilni telefon je bio marke simens. Imao je displej plave boje i bio je jedan od naprednijih telefona u odeljenju, jer je imao POLIFONE melodije. Više od pet melodija. Mnogo sam volela taj telefon. Izgurao je srednju školu i brucošku godinu. Dakle, izgurao je bolna zaljubljivanja, dvojke i petice, prvu desetku, ljubomorisanja i nežnosti, svedočanstva, Krf i stidljive razgovore na granici sa Makedonijom. U njemu su bile prve pijane zabeleške, par stihova, hemijske formule i nekoliko definicija iz bolesti zuba. Žmuove poruke pre nego što je postao Žmu. Imenik je bio sav od nadimaka. Jedan od onih koji sadrži bar deset imena za koja nikad nisi siguran ko su. One mnogo važne poruke premeštala bih u arhivu, pa prepisivala u dnevnik. Da, prepisivala. Epohalna promena došla je sa ekranom u boji i smajlićima. Ljudi su mi slali smajliće, a ja sam i dalje primala zagrade sa dvotačkom. To su bili najširi osmesi.

Moj simens telefon nije bio pametan, ali je imao dušu. Služio je on meni, a ne ja njemu.

U eri bezličnih konverzacija koje počnu na fejsbuku, pa se zaglave na viberu i jedva dogegaju do sms sandučeta, izmuče me silne nalepnice (koje sam i ja počela da zovem stikeri) i nateraju da se zapitam: kakav je to razgovor bez reči?

Moja Dr House sestra voli stikere. Posebno one uznemirujuće sa moćnim rendžerima. Ja volim sve koje skakuću, mrdaju se, svetle. Razmenimo desetak animacija, posmejemo se svako sa svoje strane ekrana, i toliko. Porazgovarali smo.

Isto je i sa muzikom. Niko više ne deli slušalice vokmena ili diskmena. Zakačimo se na mobilni i sami smo sa sobom. Zašto ne bismo bili kad nas svi nerviraju?

Niko nema ništa pametno da nam kaže, verujemo. Pitam se – imamo li mi šta pametno da izgovorimo?

Spremam se za matursko veče. Pre devet godina sama sam se šminkala na ogledalu u hodniku. Mobilni sam ostavila na stolu. Fotoaparat sam predala mami i tati – nekoliko porodičnih fotografija ispred kuće i restorana i toliko.

Umesto tableta i telefona, u jednoj ruci sam držala čašu, u drugoj daire.

Kad smo to pomislili da nam nešto više od toga treba?

(Pomislim, a opet budem kul nastavnica i rešim da napravim maturski selfi sa VIII-1 i VIII-2).

Srbijanka Stanković

Izvor fotografija: pinterest.com