Brzi i besni

Ili kako se (p)ostaje – prijatelji zauvek.

Ujakov i Žmuov rođendan bili su divan povod mojoj premladoj Ujni da nas svojim doskočicama pošalje u starački dom. Veče preslišavanja zajedničkih (hiljadugodišnjih) dogodovština završila je sa: “Laku noć, omladino!”

Još malo pa pitaće – te – starost – gde – ti – je – bila – mladost – situacija.

Oduvek me je bilo strah tih momenata kada ću reći: Pre deset godina, pre petnaest godina desilo se to i to. Je l’ se sećaš?

Tad nisam znala da je od tih pitanja strašnije ono kad nemaš kome da ih postaviš.

Sedimo za trpezom i smešno je koliko smo opterećeni godinama, kilogramima, alkoholnim jedinicama u krvi i kalorijama u krompiru i sladoledu. Prestravljuje nas broj trideset, jer i dalje verujemo, mislimo i družimo se kao da nam je sedamnaest. Kum po stoti put prepričava “događaj iz mladosti”, Kuma se zacenjuje od smeha, Ujak priča istinitu verziju događaja, Žmu se smeje dovoljno glasno da se istinita verzija ne čuje. Gledam nas i vidim: u naše godine se smestio život.

Ujna ima 21 i po godinu i kaže: “Krajnje ste simpatični tako matori”.

Istina, mi nikada nismo bili brzi i besni, ali je tri četvrtine naše družine bilo opčinjeno paklenim ulicama. U čuvenom četvercu – Ujak, Kum, Žmu i ja – jasno je, ja sam bila jedina devojčica.

Kada odrastaš sa dečacima, muški svet posmatraš potpuno drugačijim očima. Moji dečaci su me naučili da muškarci nisu čarobni prinčevi koji dolaze na kraju priče. Nikako. Umesto višečasovnog doterivanja, podizanja na štikle i slojeva pudera, ja sam s dečacima išla u višečasovno zezanje, podizanje raspoloženja i gradila slojeve i slojeve prijateljstva.

Od njih sam saznala koje su devojke dobre ribe i zašto, a oni od mene da ih ne čine proporcije tela dobrim ribama.

Nekad je popodnevna kafa bila samo gledanje u točkove automobila koji prolaze. Oduševljavanje felnama.

I tu je i počela fascinacija “Paklenim ulicama”. Nekako je ispalo da su dečaci odrasli uz te filmove, a ja sam se pored brzih automobila šlepala i pratila ove sporedne, romantične zaplete. Sa 2015. je stigao i čuveni sedmi deo. Bez Pola Vokera. Sa Polom Vokerom. Životna lekcija o prijateljstvu. O tome kako smo svi ponekad bili buntovnici bez razloga. I kako je sve to nebitno kad imaš s kim da se tih nepostojećih razloga sećaš. 

To je ona scena u kojoj se otkrivaju naši različiti problemi i različite radosti. Scena zbog koje se rasplačeš svaki put kad je pogledaš, a opet sa nje ne skidaš pogled.

Nedavno sam svojim prijateljima napisala: “Prijatelji nas vezuju za ono što jesmo i kad se jednom zavolimo postajemo neraskidivo večni.”

Sve je to zato što se večno neraskidivo volimo.

I da, Ujna, zato što smo matori.

Srbijanka Stanković

Izvor fotografija: pinterest.com