DODAJ PRIJATELJA

Ili: ja se tebi sviđam, a ti meni?

Karolina i ja smo sedele u bašti lokalnog kafića i slavile jedan veliki uspeh. Na stolu su bile njena diploma za najbolju poeziju, moj rokovnik, nes i cedevita. Uživkanje u vreme ručka bez ručka. Ivona je otišla deset minuta pre nego što smo rasplele priču o tome šta smo sve uradile u poslednje dve nedelje, gde smo i kako smo. Sigurna sam 99% da se nismo jedna drugoj obratile imenom. (Verujte, ovo je bitan podatak.)

Uglavnom, sedimo u bašti kafića u kom su zauzeta još tri stola. Mi smo jedine devojke tu. Uredno pijemo svoje piće, razgovaramo, smešimo se, smejemo, i sve to bez galame. Jednostavno. Mladalački. Prijateljski. Stiže konobar, plaćamo račun i odlazimo u kraću šetnju.

Negde između bankomata i mog isprobavanja haljine u butiku Karolina otkriva da joj je stigao zahtev za prijateljstvo na fejsbuku. Nije mi jasno kako ovi ljudi uspevaju odmah da nađu nekog na fejsu, kaže. Mladić koji je sedeo u kafiću mi je poslao zahtev, kaže. Ne mogu da verujem koliko je to glupo, kaže.

Pa, šta ćeš, kad nema hrabrosti, to je tako, progovaram iz gomile rukava, kaiševa i podsuknje – da li niko više ne šije normalne haljine?

Kupim suknju. Onu najjednostavnijeg kroja. Krenemo svojim kućama.

Zagrlimo se na raskrsnici i jedna drugoj poželimo lep dan.

Moj porodični dom čeka da se Žmu šćućuri pored mene. Kuvam kafu i neobavezno ulazim na fejs. Pronalazim zahtev za prijateljstvo – isti gospodin.

Okeeeej. Kaj se događa?

Kažem Karolini: Mala, pa ni ja nisam za staro gvožđe. Umiremo od smeha, svaka sa svoje strane ekrana.

Karolina sa svojih 19 godina kao da je istrčala iz Galijine pesme. Mlada, lepa i pametna.

Ja sam sa svojih 28 godina zagrlila Žmua stihovima “Što te nema”.

I neverovatno originalan postupak mladića iz P.-a: zahtev za prijateljstvo.

Pitam se kako su žene mogle da se bune kad im muškarac plati piće. Mora da su mislile da  otrcanije udvaranje neće doživeti? Kad ono – fejsbuk.

Reč udvaranje već je zaspala sa arhaizmima.

Nekad davno, kad sam bila Karolininih godina, dvoje su se tako smuvali. On je nju pitao: Hoćeš da pođemo? I ona je pošla. S njim. Pored njega. I tako su hodali.

Nekad davno, kad je moja mama bila Karolininih godina, dvoje su se tako zabavljali. On je nju uhvatio za ruku i šetali su korzoom.

Nekad davno, a to je sad već neko vreme iz neke bajke, muškarac je umeo da gleda ženu u oči. Muškarac nije jednostavno platio piće da bi stigao do ženinog stola. Muškarac je znao za reč – cvet. Muškarac je znao da je najlepši cvet perunika. Muškarac je znao da će morati da priča. Očima, rukama, rečima, pogledom, delima. Muškarac je znao da ženu treba da osvoji. Muškarac nije bio lenj u toj slatkoj borbi.

Danas, a to je danas, muškarac ne gleda ženu u oči – on sluša o čemu ona priča sa drugaricom za susednim stolom. Danas muškarac ne plaća ženi piće – to košta. Muškarac ne zna za reč – cvet. Muškarac ne zna čemu tolika pompa oko cveća. Muškarac zna da ne mora da priča. Muškarac ima fejsbuk nalog – sve što ga zanima on će da sazna onlajn. Muškarac ne zna da ženu treba da osvoji. Muškarac je lenj, ali je i heroj – on je kliknuo na Add friend.

– Znaš, mene pomalo plaši što svako može jednostavnim klikom da dođe do tvoje slike, do tvog imena. Zar to nije zastrašujuće?

– Ne, Karolina. Zastrašujuće je što i posle svega toga ostajemo stranci.

Log out.

Srbijanka Stanković

Izvor fotografija: pinterest.com