Sto godina svega

Kad sam ga prvi put videla nisam mu zapamtila ime. Izgubilo se negde u mnoštvu pozdrava, kao da se poigrava sa mnom. Kao da je znalo da je to poslednje ime na svetu koje ću da zaboravim.

Kada smo prvi put podelili čašu piva nisam znala da ćemo se zaraziti deljenjem svega. Nekad. Kad oboje budemo dovoljno blesavi da zaboravimo što smo delili čašu piva u nekom parku.

Kada sam prvi put videla da ljubi neku drugu nisam znala da će to peckanje u grlu da postane hronično. Da tom duševnom svrabu neće biti izlečenja dok me ne poljubi. Kao da mi je samo njegov poljubac u životu nedostajao.

Kada je prvi put na meni isprobavao fore za sve one potencijalne i buduće curice nisam znala da ću da nasednem na svaku. Kao das u te reči imale pravo samo meni da budu upućene još tada. I za zauvek.

Kada sam prvi put zagrizla svoje srce i rekla mu da umukne izletelo je na usta – kao u Bećkovićevoj pesmi. I onda je postalo nemoguće da išta više bude prvi put. Bar dok ne zaboravimo da sam se zaljubila.

Kada me je prvi put poljubio bilo je glupo, iznuđeno i neozbiljno. Kao da smo znali da nam je to jedinstvena prilika da se poigramo sa našim životima i da nikad ništa između nas dvoje neće biti takvo. Kao da smo znali da će ljubiti onog drugog zauvek biti jedina pametna, ozbiljna, željena stvar.

Kada smo se prvi put lagali bilo je kao da posle skakanja padobranom hoćemo da hodamo zemljom. I istina je postala jedini jezik na kom umemo leteti.

Kada je prvi put zaspao pored mene – nije hrkao. Kao da je znao da ima ceo vek ispred sebe da me hrkanjem uspavljuje.

Kada smo se prvi put pogledali preko istog prezimena bilo je kao da će nas uvek takve i zapamtiti. Negde, pokrivene mojim rečima i njegovim ćutanjem. U pesmi ili bioskopskoj sali. Ušuškane u nama.

Kada smo shvatili da delimo mnogo ovih „kada smo prvi put“, postalo je jasno da će ih tek biti. I da su zagrljaji samo veza između  „ od prvog puta“ i „do beskonačno“.

Miljković je u stvari na nas mislio kad je napisao: „U tuđem smo srcu svoje srce čuli.“

Jer se bezbedno spava samo tamo gde smo svoji. Tamo gde ćemo sve da kažemo samo da ne kažemo to obično „ljubav“. Tamo gde je ljubav sve samo ne obična. Tamo gde smo prvi put disali zajedno. Tamo gde je bilo jasno da će svako drugačije disanje biti nemoguće.

Tamo gde je život vredan takve ljubavi.

Tamo gde je takva ljubav vredna življenja.

Autorka: Srbijanka Stanković

Izvor: Blacksheep.rs